Opasnosti nepravilne primene mineralnih hraniva  

Sve veća primena mineralnih hraniva, pesticida i drugih sredstava stvorila je nove probleme sa kojima čovek mora da se suočava, pogotovo u uslovima intenzivne biljne proizvodnje. Prekomerna upotreba hemijskih sredstava prouzrokuje različite probleme u biološkoj ravnoteži  a ugrožava i zdravlje ljudi. Negativni efekati prekomernih doza hraniva odražavaju se na reakciju, strukturu i biogenost zemljišta, a doprinose i nakupljanju štetnih materija u biljkama. Što se tiče vodenih površina prekomerne količine hraniva mogu da podstaknu eutrofikaciju. Eutrofikacija je proces bujanja vodenih biljaka usled povećanja hraniva u vodi . Izumiranjem ovih biljaka stvaraju se velike količine organske materije čijim razlaganjem od strane mikroorganazima dolazi do potrošnje kiseonika iz vode što dovodi do izumiranja živih organizama u njoj.

Mineralna đubriva mogu da utiču na promenu sastava vazduha, da doprinose stvaranju štetnih materija koje izazivaju uništavanje ozonskog omotača. Kad se sagledaju sve ove činjenice jasno je zašto pravilna upotreba mineralnih hraniva ima toliki značaj.

 Pravilna upotreba hraniva moguća je jedino nakon uzorkovanja i analize zemljišta

 Od svih hemijskih sredstava u poljoprivredi najviše se primenjuju mineralna hraniva, posebno azotna. Azot u većini slučajeva veoma povoljno utiče na prinos gajenih biljaka. Ishrana minerealnim i organskim hranivima treba da je tako odmerena da onemogući luksuznu ishranu biljaka azotom, a da istovremeno ne ograničava njihov genetski potencijal rodnosti. To se postiže pravilnim utvrđivanjem potrebnih količina azotnih hraniva neophodnih za postizanje odgovarujućih prinosa. U tu svrhu se danas najčešće koristi N-min metoda koja se zasniva na količini mineralnog azota u zemljištu. Veoma je značajno da biljke u toku cele vegetacije budu ravnomerno i optimalno obezbeđene azotom. Nadalje to znači da doze azotnih đubriva treba uskladiti sa potrebama biljaka u pojedinim fazama rasta i razvića kao i sa dinamikom mineralizacije organske materije u zemljištu.

 Primena azotnih đubriva može da utiče i na promenu pH vrednosti zemljišta. Hraniva koja sadrže amonijak ili čijom razgradnjom nastaje amonijum-sulfat, amonijum-sulfat-nitrat, urea, amonijak ili kalcijum-amonijum-nitrat, snižavaju, dok nitratna azotna đubriva sa alkalnim ili zemno-alkalnim katjonima ili krečom povećavaju pH vrednost. Promena pH vrednosti se lako može izbeći pravilnim izborom đubriva. Upotreba visokih doza azotnih hraniva dovedi do zaslanjivanja zemljišta, a ovo je posebno izraženo na zemljištima koja prirodno imaju veći sadržaj soli. Intenzivna proizvodnja i primena azotnih đubriva dovela je do vremenskog i prostornog poremećaja u kruženju azota u prirodi sa veoma nepovoljnim posledicama po životnu sredinu. Unošenje veće količine azota u zemljište od one koje biljke iznose svojim prinosom ima za posledicu povećanje organski vezanog azota u zemljištu, a povećava se i gubljenje azota ispiranjem nitrata. Ukoliko je sadržaj azota veći, ovi procesi su izraženiji. Da bi se izbeglo neracionalno đubrenje neophodno je  utvrditi tačnu dozu azota za svaku parcelu posebno.

Prekomerna primena fosfornih đubriva može takođe da izazove ekološke probleme. Pojava visokog sadržaja lako pristupačnog fosfora u zemljištu kao posledica visokih doza đubriva ili neujednačenog rasturanja po parceli i đubrenje na zalihu kod višegodišnjih zasada, dovodi do poremećaja u mineralnoj ishrani biljaka. U prisustvu visoke koncentracije fosfora neki biogeni elementi kao sto su: gvožđe, bakar, mangan, a posebno cink stvaraju teže pristupačna jedinjenja što dovodi do pojave nedostatka ovih elemenata. Fosfor ubrzava proces eutrofikacije vode. Fosfor iz fosfornih đubriva može da dospe u površinske vode spiranjem površinskog sloja i erozionim nanosom. Povećane količine primenjenih fosfornih đubriva mogu da budu korisna u slučaju zagađenosti zemljišta teškim metalima jer oni sa fosforom u zemljištu grade teže pristupačna jedinjenja.

Od kalijumovih đubriva najčešće se koriste kalijum-hlorid i kalijum-sulfat. Ova đubriva ne sadrže primese koje bi u većim količinama zagađivale životnu sredinu. Dugotrajna primena visokih doza kalijumovog đubriva usled antagonizma kalijuma i drugih katjona smanjuje nakupljanje magnezijuma, natrijuma, kalcijuma i stroncijuma u biljkama. To dovodi do (posebno u višegodičnjim zasadima) pojavu ponekad i akutnog nedostatka magnezijuma. Pri intezivnom đubrenju kalijumom nije preporučljivo koristiti đubriva sa niskim sadržajem ovog hraniva zbog velikog sadržaja balastnih materija u takvim đubrivima, naručito na zemljištima sa većim sadržajem soli. U takvim uslovima prednost dajemo kalijum-sulfatu u odnosu na kalijum-hlorid a najbolje je koristiti kalijum nitrat koji ne sadrži balastne materije.